Dejan Marinković
knjige
knjige
 |  |  |  |  |
ODLOMAK IZ KNJIGE "MISTIČNA MOČVARA":
Uvod
Marko, koji živi u Vajomingu, i Sandra, koja je došla u posetu svojoj rodbini u Ameriku, se upoznaju na prijemu kod njenih
rođaka. Pošto Sandru zanima astrologija, prilazi Marku , ne obraćajući pažnju na njegovu ženu i govori mu da se iz
aviona vidi da je on tipični strelac u horoskopu. Za njega je astrologija do tada bila virtuelna nauka. Međutim, otkako je
upoznao Sandru, počinje da veruje u horoskop.
Sandra je od svog poznanika, arheologa, istraživača i naučnika, Lionginasa dobila magičnu monetu. Ona se vraća iz
Amerike u Suboticu, grad u kome živi. Nekoliko nedelja nakon toga, Marko stiže u Srbiju i njih dvoje se zbližavaju.
Sandra deli magičnu monetu na dve polovine i pravi od njih dve ogrlice. Jednu poklanja Marku, a drugu zadržava za
sebe. Međutim, obe polovine monete na njihovim grudima počinju čudno da se ponašaju. Čas su užarene, čas hladne.
Markov avion se ruši u mističnu močvaru koja je transferni punkt u vasionu. Tu počinje misterija...
Magična storija
Ova se storija sama piše,
bezoblacno nebo sruči kiše,
nisu trebali, al' se spojiše,
ona je on, ni manje ni više.
Planuše iskre, sevnuše munje,
oko njih gore šuma i žbunje,
sami u krugu magnetnog polja,
on je njihova planeta bolja.
Njihove vijuge se prepliću,
dosežu vansvemirske daljine,
i poput duša davnih mornara,
vuku ih neizmerne dubine.
Šarene reke nose ih same,
plove kroz mistične okeane,
jedra im puna povoljnog vetra,
što duva iz vanvremenskog etra.
Danju čekaju da uhvate noć,
ona im luči magičnu moć,
dok podočnjake ponosno nose,
zajedno udišu jutarnje rose.
Sujeta im pokreće motore
da u tren oka čudesno stvore,
kad zvezde šalju periferni sjaj,
njih dvoje im promene položaj.
Retko su kada u istom gradu,
al' svaki susret probudi nadu,
geografija jeste prepreka,
al' je savlada hemije reka.
I odvojeno, oni su blizu,
čak i kad imaju elektrolizu,
telepatija signale šalje,
njihova lađa još plovi dalje.
GLAVA 1:
Upoznavanje srodnih duša
Zgrabio sam zlatnu vlas sunca te subote i slutio razvučeni dan, kome već znam tok. Posle sam se setio da sam sa
ženom pozvan na jagnjetinu kod Markovića. Nagovarao sam Silviju da ne idemo, jer nisam bio raspoložen za
naglabanje, ne zbog domaćina, koji su mi izuzetno dragi i koje supruga i ja privatno hvalimo kada god bi bili subjekat
našeg razgovora, već sam odabrao da sunčanu subotu posvetim novoj prijateljici, "Tejlor" (čitaj: gitari).
Kao što to vec rutinski biva, valjda zavisno od mesečevih mena, godinama već prolazim kroz slične životne faze, koje se
kao klonirane ponavljaju. Tog jula, kao i prethodna dva sam bio u stanju pospanosti i ubeđenosti da sam sve lepo što je
već moglo da mi se dogodi već doživeo, i da me više ništa ne može pokrenuti, a kamoli grohotom nasmejati.
Duboko zaronivši u trideset osmu uvalu životnog okeana, kroz čije sam mnogobrojne virove isplovljavao, uglavnom kao
pobednik, od kojih sam većinu sam burgijao, praćen neshvatljivom srećom, koja mi je mnogo veći prijatelj nego razum,
ostao sam nepopravljivo razmažen, poput deteta, upropašćenog od strane roditelja, nana, deda, tetki i ostale
mnogobrojne rodbine. Osim toga, ta letnja faza već treću godinu odiše nekom svejednoscu, praćena lenjošću i
ignorisanjem ljudi, koji sa mnom vole da razmene koju reč.
Tradicionalno, od selidbe u Ameriku mrzim zvono telefona i mašem ukućanima da nisam ni za koga tu, osim za roditelje
i brata. Nisam takav u svojoj nikada prežaljenoj Srbiji. Tamo mi je minimalna brzina 200 na sat, verovatno i zbog toga
što sam bez Silvije kao pušten sa lanca, pa nema njenog glasa razuma da me brani od mene samog. Samo fizički
boravim u Vajomingu, a večno živim u Beogradu osamdesetih, na Dorćolu, gde sam stekao popularnost.
Ipak, Silvija me je ubedila da odemo kod Markovića, jer su fini ljudi. Mnogo puta su nas zvali, a mi nikada nismo svratili
do njih. "Dobro". Rekoh, pospano se izvukavši iz bade mantila.
Najmlađi Marković, Luka mi se hvalio svojom neponovljivom sestrom, koja mu je došla u posetu na mesec dana, rekavši
mi da je lepa. To me je zaintrigiralo, i možda zahvaljujući tom izazovu, a radi se o "ženi, bre", i to još atraktivnoj. To je
podsvesno i bio glavni povod da odem na jagnjetinu. Šta ću kad sam nepopravljivi flerter. Za to je kriv DNK. Moram da
overim novu žensku facu u gradu. To flertovanje nema za cilj da seksualno overim osobu, jer sam religiozan i znam da
će me prevara koštati kajanja, jer sam iskusio to osećanje više puta. Sa druge strane, svestan sam da mi se i pored
čeličnog karaktera, kada je u pitanju psihološka disciplina, uvek "može omaći".
Mrzovoljno sam dovukao kola do lica zbivanja, iskočivši hitro iz njih i brzinom dva miga preskočivši iz polusnenog stanja u
isforsirano ushićenje, nabacivši vec poznati socijalni kez, koji koristim na javnim skupovima. Ispozdravljao sam se sa
srdačnim domaćinima, i po pravilu krenuo sa "izvaljivanjem fazona".
U središtu pažnje sam svoj, kao delfin u toplom karibskom moru. Bio sam oduševljen kvalitetom svog omiljenog jela,
jagnjetine, jer se retko dešava da mi ona izvan Srbije ima isti ukus kao kod kuće. Imam više kuća, ali moj dom je samo
u jednoj maloj zemlji na burnom balkanskom poluostrvu, koje je isto toliko trusno, kao i moja priroda. Sve se zasniva na
emocijama.
Razum se lakta i na misicima jedva uspeva da sačuva svoje nestabilno mesto stajanja. U tom autobusu, on je
naslonjen na vrata, koja i najmanji povetarac može otvoriti, pa svako malo ispadne na džombastu kaldrmu, da bi nakon
toga trčao do sledeće stanice i opet, gurajući se uskočio u krcati bus. Njegova misija je da i mene i moju Srbiju čuva od
nekulturnih putnika, zvanih "emocije", koji ne ustupaju sedeće mesto ni iznemoglim starcima, a kamoli nekom
nabeđenom tipu, koji sebe naziva razumom.
Retko šta mi može promaći, jer mi oči kroz tamne naočare kolutaju na sve strane, tako da sam je, i pre nego što su me
upoznali sa kosookom srpskom japankom u beloj dugoj haljini, primetio, pre nego što sam i zakoračio u domaćinsko
dvorište, ispunjeno dimom i mirisima jagnjećeg mesa i vruće gibanice. Gušio me je neki bračni par, za koji domaćini
tvrde da su divni ljudi.
topa odgovorio: «Škorpija». Ona, kao da me poznaje već decenijama mi reče: «Ne verujem, jer imaš sve osobine topa
odgovorio: «Škorpija». Ona, kao da me poznaje već decenijama mi reče: «Ne verujem, jer imaš sve osobine Kako šest i
po milijardi ljudi neko može da smesti u dvanaest znakova? Nema teorije».
strelca». Nasmešivši se ignorantski, rekoh joj: «Za mene to ne predstavlja razliku, jer ionako ne verujem u te bajke.
Kako šest i po milijardi ljudi neko može da smesti u dvanaest znakova? Nema teorije».
Onda sam se setio svog ujaka, koji je mesec dana pre toga u mom stanu u Beogradu provalio moju prijateljicu, koju je
prvi put u životu video, pogodivsi da je blizanac i u pet reči opisavši njene osnovne karakterne osobine. «Koincidencija»
pomislio sam. Mada možda ponešto i ubodu ti astrolozi. Uostalom, egipatski sveštenici su vladali zemljom, smenjujući
faraone po svojoj želji i upravljali masama i bogatsvom zemlje, upravo zahvaljujući svom neprikosnovenom znanju
astrologije. Predvidevši pomračenje sunca, objavili su narodu da ih stiže božja kazna za nepoštovanje sveštenika, a
masa se primila. Kako i ne bi? Pogotovo pre toliko milenijuma. I ja bih. Mada, kad bolje razmislim, možda i ne bih. Ipak
sam ja nesto drugo.
Kosooka me je zaintrigirala, kada mi je rekla: «E, idem sad za kompjuter da ti uradim natalnu kartu, samo da ti dokažem
da sam u pravu», što je i učinila. Reče mi ponosno: «Kao što rekoh, ti si tipičan strelac, baš kao i ja». Sat vremena mi je
nakon toga recitovala crte moje ličnosti, a ja, impresioniran njenim znanjem i bistrinom uma (i to ženskog), sam već
posumnjao da je veštica, koja zrači energiju i da je verovatno zloupotrebljava kada god zaželi da se poigra sa nekim.
Da. Ipak je oduševljenje preovladalo. «Iako mislim da si veštica, želim da udjem u tu igru. Ajde, pokaži mi pravila». Ta
igra mi odiše meni uvek privlačnom opasnošću. Nastavih: «Vi, veštice ste zanimljivi likovi, a meni ionako niko ništa ne
može. Ja čvrsto verujem da je Bog na mojoj strani i da neće dozvoliti da neka đavolova razmažena ćerkica nanese zlo
meni, njegovom ljubimcu».
Odlučio sam da kusim i izazivam «vešticu», uveren da cu zavrsiti igru kao pobednik, bez ijedne ogrebotine. Nisam još
bio svestan da sam se upustio u još jedan flert. Osim toga, bio sam toliko zaokupljen svojim Jupiterom da nisam ni
zapamtio da je ona pripadnica istog sunčevog znaka. Opet, tipično za mene. Ona je zapamtila svaki detalj našeg
razgovora, a ja samo ono što sam hteo i što se tiče moje «veličine».
Preokupirani svojim sujetama, utanjajući u sve dublje razgovore, zaboravili smo da su i drugi gosti bili prisutni. Našli
smo se na istim talasnim dužinama i po pitanju muzike. Rekoh: «Nemoj da pričaš da gotiviš Kvin, Šade i Djuran
Djuran. Pa, to su mi idoli iz tinejdžerskih dana. Nisam znao da klinke tvojih godina uopšte znaju za dobru muziku». Ona:
«Srećo moja, ne znas ti mnoge stvari, ali cemo raditi na tome».
Nakon gozbe, pozvao sam domaćine i kosooku da mi uzvrate posetu narednog vikenda, što su i učinili. Bili su tu i moji
prijatelji, Srbi iz Vajominga, ali smo kosooka i ja opet pretvorili prisutne likove u vazduh i šest sati flertovali uz gitaru.
Godilo mi je to što joj se sviđa moja muzika, a posebno jedna od mojih prvih pesama koju sam snimio u studiju davnih
osamdesetih, «Heroji». Obećao sam joj da ću tu pesmu za nju ponovo snimiti u studiju kada dođem u Beograd, što
sam i učinio, jer sam uglavnom dosledan u ispunjavanju svojih obećanja.
Uvod
Marko, koji živi u Vajomingu, i Sandra, koja je došla u posetu svojoj rodbini u Ameriku, se upoznaju na prijemu kod njenih
rođaka. Pošto Sandru zanima astrologija, prilazi Marku , ne obraćajući pažnju na njegovu ženu i govori mu da se iz
aviona vidi da je on tipični strelac u horoskopu. Za njega je astrologija do tada bila virtuelna nauka. Međutim, otkako je
upoznao Sandru, počinje da veruje u horoskop.
Sandra je od svog poznanika, arheologa, istraživača i naučnika, Lionginasa dobila magičnu monetu. Ona se vraća iz
Amerike u Suboticu, grad u kome živi. Nekoliko nedelja nakon toga, Marko stiže u Srbiju i njih dvoje se zbližavaju.
Sandra deli magičnu monetu na dve polovine i pravi od njih dve ogrlice. Jednu poklanja Marku, a drugu zadržava za
sebe. Međutim, obe polovine monete na njihovim grudima počinju čudno da se ponašaju. Čas su užarene, čas hladne.
Markov avion se ruši u mističnu močvaru koja je transferni punkt u vasionu. Tu počinje misterija...
Magična storija
Ova se storija sama piše,
bezoblacno nebo sruči kiše,
nisu trebali, al' se spojiše,
ona je on, ni manje ni više.
Planuše iskre, sevnuše munje,
oko njih gore šuma i žbunje,
sami u krugu magnetnog polja,
on je njihova planeta bolja.
Njihove vijuge se prepliću,
dosežu vansvemirske daljine,
i poput duša davnih mornara,
vuku ih neizmerne dubine.
Šarene reke nose ih same,
plove kroz mistične okeane,
jedra im puna povoljnog vetra,
što duva iz vanvremenskog etra.
Danju čekaju da uhvate noć,
ona im luči magičnu moć,
dok podočnjake ponosno nose,
zajedno udišu jutarnje rose.
Sujeta im pokreće motore
da u tren oka čudesno stvore,
kad zvezde šalju periferni sjaj,
njih dvoje im promene položaj.
Retko su kada u istom gradu,
al' svaki susret probudi nadu,
geografija jeste prepreka,
al' je savlada hemije reka.
I odvojeno, oni su blizu,
čak i kad imaju elektrolizu,
telepatija signale šalje,
njihova lađa još plovi dalje.
GLAVA 1:
Upoznavanje srodnih duša
Zgrabio sam zlatnu vlas sunca te subote i slutio razvučeni dan, kome već znam tok. Posle sam se setio da sam sa
ženom pozvan na jagnjetinu kod Markovića. Nagovarao sam Silviju da ne idemo, jer nisam bio raspoložen za
naglabanje, ne zbog domaćina, koji su mi izuzetno dragi i koje supruga i ja privatno hvalimo kada god bi bili subjekat
našeg razgovora, već sam odabrao da sunčanu subotu posvetim novoj prijateljici, "Tejlor" (čitaj: gitari).
Kao što to vec rutinski biva, valjda zavisno od mesečevih mena, godinama već prolazim kroz slične životne faze, koje se
kao klonirane ponavljaju. Tog jula, kao i prethodna dva sam bio u stanju pospanosti i ubeđenosti da sam sve lepo što je
već moglo da mi se dogodi već doživeo, i da me više ništa ne može pokrenuti, a kamoli grohotom nasmejati.
Duboko zaronivši u trideset osmu uvalu životnog okeana, kroz čije sam mnogobrojne virove isplovljavao, uglavnom kao
pobednik, od kojih sam većinu sam burgijao, praćen neshvatljivom srećom, koja mi je mnogo veći prijatelj nego razum,
ostao sam nepopravljivo razmažen, poput deteta, upropašćenog od strane roditelja, nana, deda, tetki i ostale
mnogobrojne rodbine. Osim toga, ta letnja faza već treću godinu odiše nekom svejednoscu, praćena lenjošću i
ignorisanjem ljudi, koji sa mnom vole da razmene koju reč.
Tradicionalno, od selidbe u Ameriku mrzim zvono telefona i mašem ukućanima da nisam ni za koga tu, osim za roditelje
i brata. Nisam takav u svojoj nikada prežaljenoj Srbiji. Tamo mi je minimalna brzina 200 na sat, verovatno i zbog toga
što sam bez Silvije kao pušten sa lanca, pa nema njenog glasa razuma da me brani od mene samog. Samo fizički
boravim u Vajomingu, a večno živim u Beogradu osamdesetih, na Dorćolu, gde sam stekao popularnost.
Ipak, Silvija me je ubedila da odemo kod Markovića, jer su fini ljudi. Mnogo puta su nas zvali, a mi nikada nismo svratili
do njih. "Dobro". Rekoh, pospano se izvukavši iz bade mantila.
Najmlađi Marković, Luka mi se hvalio svojom neponovljivom sestrom, koja mu je došla u posetu na mesec dana, rekavši
mi da je lepa. To me je zaintrigiralo, i možda zahvaljujući tom izazovu, a radi se o "ženi, bre", i to još atraktivnoj. To je
podsvesno i bio glavni povod da odem na jagnjetinu. Šta ću kad sam nepopravljivi flerter. Za to je kriv DNK. Moram da
overim novu žensku facu u gradu. To flertovanje nema za cilj da seksualno overim osobu, jer sam religiozan i znam da
će me prevara koštati kajanja, jer sam iskusio to osećanje više puta. Sa druge strane, svestan sam da mi se i pored
čeličnog karaktera, kada je u pitanju psihološka disciplina, uvek "može omaći".
Mrzovoljno sam dovukao kola do lica zbivanja, iskočivši hitro iz njih i brzinom dva miga preskočivši iz polusnenog stanja u
isforsirano ushićenje, nabacivši vec poznati socijalni kez, koji koristim na javnim skupovima. Ispozdravljao sam se sa
srdačnim domaćinima, i po pravilu krenuo sa "izvaljivanjem fazona".
U središtu pažnje sam svoj, kao delfin u toplom karibskom moru. Bio sam oduševljen kvalitetom svog omiljenog jela,
jagnjetine, jer se retko dešava da mi ona izvan Srbije ima isti ukus kao kod kuće. Imam više kuća, ali moj dom je samo
u jednoj maloj zemlji na burnom balkanskom poluostrvu, koje je isto toliko trusno, kao i moja priroda. Sve se zasniva na
emocijama.
Razum se lakta i na misicima jedva uspeva da sačuva svoje nestabilno mesto stajanja. U tom autobusu, on je
naslonjen na vrata, koja i najmanji povetarac može otvoriti, pa svako malo ispadne na džombastu kaldrmu, da bi nakon
toga trčao do sledeće stanice i opet, gurajući se uskočio u krcati bus. Njegova misija je da i mene i moju Srbiju čuva od
nekulturnih putnika, zvanih "emocije", koji ne ustupaju sedeće mesto ni iznemoglim starcima, a kamoli nekom
nabeđenom tipu, koji sebe naziva razumom.
Retko šta mi može promaći, jer mi oči kroz tamne naočare kolutaju na sve strane, tako da sam je, i pre nego što su me
upoznali sa kosookom srpskom japankom u beloj dugoj haljini, primetio, pre nego što sam i zakoračio u domaćinsko
dvorište, ispunjeno dimom i mirisima jagnjećeg mesa i vruće gibanice. Gušio me je neki bračni par, za koji domaćini
tvrde da su divni ljudi.
topa odgovorio: «Škorpija». Ona, kao da me poznaje već decenijama mi reče: «Ne verujem, jer imaš sve osobine topa
odgovorio: «Škorpija». Ona, kao da me poznaje već decenijama mi reče: «Ne verujem, jer imaš sve osobine Kako šest i
po milijardi ljudi neko može da smesti u dvanaest znakova? Nema teorije».
strelca». Nasmešivši se ignorantski, rekoh joj: «Za mene to ne predstavlja razliku, jer ionako ne verujem u te bajke.
Kako šest i po milijardi ljudi neko može da smesti u dvanaest znakova? Nema teorije».
Onda sam se setio svog ujaka, koji je mesec dana pre toga u mom stanu u Beogradu provalio moju prijateljicu, koju je
prvi put u životu video, pogodivsi da je blizanac i u pet reči opisavši njene osnovne karakterne osobine. «Koincidencija»
pomislio sam. Mada možda ponešto i ubodu ti astrolozi. Uostalom, egipatski sveštenici su vladali zemljom, smenjujući
faraone po svojoj želji i upravljali masama i bogatsvom zemlje, upravo zahvaljujući svom neprikosnovenom znanju
astrologije. Predvidevši pomračenje sunca, objavili su narodu da ih stiže božja kazna za nepoštovanje sveštenika, a
masa se primila. Kako i ne bi? Pogotovo pre toliko milenijuma. I ja bih. Mada, kad bolje razmislim, možda i ne bih. Ipak
sam ja nesto drugo.
Kosooka me je zaintrigirala, kada mi je rekla: «E, idem sad za kompjuter da ti uradim natalnu kartu, samo da ti dokažem
da sam u pravu», što je i učinila. Reče mi ponosno: «Kao što rekoh, ti si tipičan strelac, baš kao i ja». Sat vremena mi je
nakon toga recitovala crte moje ličnosti, a ja, impresioniran njenim znanjem i bistrinom uma (i to ženskog), sam već
posumnjao da je veštica, koja zrači energiju i da je verovatno zloupotrebljava kada god zaželi da se poigra sa nekim.
Da. Ipak je oduševljenje preovladalo. «Iako mislim da si veštica, želim da udjem u tu igru. Ajde, pokaži mi pravila». Ta
igra mi odiše meni uvek privlačnom opasnošću. Nastavih: «Vi, veštice ste zanimljivi likovi, a meni ionako niko ništa ne
može. Ja čvrsto verujem da je Bog na mojoj strani i da neće dozvoliti da neka đavolova razmažena ćerkica nanese zlo
meni, njegovom ljubimcu».
Odlučio sam da kusim i izazivam «vešticu», uveren da cu zavrsiti igru kao pobednik, bez ijedne ogrebotine. Nisam još
bio svestan da sam se upustio u još jedan flert. Osim toga, bio sam toliko zaokupljen svojim Jupiterom da nisam ni
zapamtio da je ona pripadnica istog sunčevog znaka. Opet, tipično za mene. Ona je zapamtila svaki detalj našeg
razgovora, a ja samo ono što sam hteo i što se tiče moje «veličine».
Preokupirani svojim sujetama, utanjajući u sve dublje razgovore, zaboravili smo da su i drugi gosti bili prisutni. Našli
smo se na istim talasnim dužinama i po pitanju muzike. Rekoh: «Nemoj da pričaš da gotiviš Kvin, Šade i Djuran
Djuran. Pa, to su mi idoli iz tinejdžerskih dana. Nisam znao da klinke tvojih godina uopšte znaju za dobru muziku». Ona:
«Srećo moja, ne znas ti mnoge stvari, ali cemo raditi na tome».
Nakon gozbe, pozvao sam domaćine i kosooku da mi uzvrate posetu narednog vikenda, što su i učinili. Bili su tu i moji
prijatelji, Srbi iz Vajominga, ali smo kosooka i ja opet pretvorili prisutne likove u vazduh i šest sati flertovali uz gitaru.
Godilo mi je to što joj se sviđa moja muzika, a posebno jedna od mojih prvih pesama koju sam snimio u studiju davnih
osamdesetih, «Heroji». Obećao sam joj da ću tu pesmu za nju ponovo snimiti u studiju kada dođem u Beograd, što
sam i učinio, jer sam uglavnom dosledan u ispunjavanju svojih obećanja.
Knjiga "Srbin u Americi" je bila najprodavaniji roman od novembra 2006. do marta 2007. u Srbiji i dijaspori. Prvi tiraž
je bukvalno "razgrabljen" u roku od nekoliko nedelja.
Napomena od autora: "Knjiga 'Srbin u Americi' ne predstavlja moju autobiografiju. Đole (glavni junak knjige) ipak nije
Dejan Marinković, kao što su neki pomislili čitajući knjigu. Želeo sam da Đole (koji je izmišljen lik) bude tipičan
predstavnik mladih beogradskih imigranata u Americi. U njega sam pretočio iskustva ljudi koji su imali trnovit put do
legalnog boravišnog statusa i koji su morali da se služe prevarama da bi dobili zelenu kartu. Za razliku od Đoleta i
mnogih srpskih imigranata, ja sam jedan od retkih srećnika koji je na legalan način stekao zelenu kartu, jer sam imao
dovoljno novca za dobre advokate, ali moja lična priča ne bi čitaocima prikazala pravu sliku o većini novopečenih
Amerikanaca iz Beograda i Srbije. U knjizi ima i mojih ličnih iskustava, kao na primer onih vezanih za moj boravak u
minesotanskom zatvoru, u kome sam zaglavio samo zbog prekoračenja brzine. Jeste da sam vozio oko 250 km na sat i
oborio rekord Minesote po pitanju prekoračenja brzine, ali niti sam napravio udes, niti sam bio pijan, a proveo sam
punih nedelju dana u zatvoru."
Glavni junak Đorđe Petrović je čovek sa naših prostora koji je primoran da napusti ovu zemlju i započne novi život
daleko u Americi. Ubeđen da je direktni Karađorđev potomak, kao i da mora da uspe u životu, on će krenuti da piše
dnevnik o svemu što mu se dešava. Možda jednog dana kad uspe u Americi uspe i dobro da ga unovči...
-------------------------
edicija Savremeni srpski pisci
253st
Opis knjige "Srbin u Americi"
Knjiga Srbin u Americi je satkana od autentičnih ličnih iskustava mladog imigranta iz Srbije. Ona čitaocima dočarava
pravu sliku o većini mladih ljudi sa naših prostora i njihovim borbama sa psihološkim barijerama, razlikom u
mentalitetu, usamljenošću među ljudima i legalizovanjem boravišnog statusa u Americi. Glavni junak knjige, Đole ima
veliku želju da dođe u Ameriku. Uspeva da «na foru» sredi izbegličke papire. Nekoliko meseci nakon odlaska u
emrigraciju shvata da Amerika nije ona zemlja iz holivudskih filmova. Zaključuje da kao što su Amerikanci za Srbe
vanzemaljci, tako su Srbi to za njih. Đole ne misli da su Srbi bolji, već da se drastično razlikuju. Stvari koje su Srbima
smešne, Amerikancima su često čudne i obrnuto. Iz Đoletove perspektive, u Americi je pun stomak, a duša prazna.
Đole, koji ima obrazovanje i govori pet jeziika, lako dolazi do novca, ali za toliko godina života u Americi ne stiče niti
jednog pravog prijatelja, što među Amerikancima, tako i među Srbima koji tamo žive. Interes je glavni moto druženja.
Američki gradovi su mu bezlični. Arhitektura je ista u svih 50 država, tako da čovek može da razlikuje Minesotu od Arizone
jedino po klimi i rastinju. Đoletu su miliji korovi u beogradskim parkovima, punih šetača nego plastično pokošena trava
u američkim predgrađima, gde se živ covek može videti samo u prilici kada džogira, šeta psa ili sređuje svoje dvorište.
Niko tamo ne šeta da bi se šetao. Da bi majka posetila ćerku i zeta, mora da se najavi bar par nedelja unapred. Ne
može prosto da bane. Ako pak roditelji dolaze odrasloj deci u posetu koja žive u drugoj državi, uglavnom odsedaju u
hotelu. Amerikanci su generalno prijatni u ophodjenju, samo što Đole shvata da je kod mnogih to maska. On zna da u
Americi ima dobrih ljudi. Kada je jednom sleteo sa puta usled klizavog kolovoza, odmah su dva automobila stala,
nudeću mu pomoć. Meśutim, njemu je teško da prepozna ko je dobar čovek, a ko ne, jer se svi slično ponašaju.
Socijalni osmeh je nešto što stiču od malena i stoga nije lako prodreti u njihovu unutrašnjost, iako se oni ne libe da
pričaju o svojim depresijama, bračnim i ostalim problemima. Lako mogu da se uvrede kada im stranci kažu nešto što je
u njihovim zemljama potpuno normalno. Đole dolazi do zaključka da je prisutno zloupotrebljavanje zakona radi sticanja
lake materijalne dobiti. Tužbe za seksualno uznemiravanje, pogotovu na radnim mestima su učestale. On se tamo
oseća kao da samo vegetira. Većina njegovih sunarodnika, koje poznaje u Americi, su tužni, depresivni i neispunjeni.
On smatra da imati visok životni standard nije isto što i kvalitet života. Đole se razvodi od amerikanke, sa kojom se
oženio zbog papira i sa kojom ima dete, i ženi Beograđanku, Jelenu koju upoznaje u jednom kafiću u Minesoti. Jelena
se do tada zabavljala sa Amerikancem, takođe u nadi da će je ovaj oženiti i tako obezbediti papire. Đole se raduje svakoj
poseti domovini...
ODLOMAK IZ KNJIGE: „SRBIN U AMERICI”
AUTOR KNJIGE I PESME: DEJAN MARINKOVIĆ.
Dom
Pod kojim nebom se nalazi dom?
Dal’ je on samo u srcu mom?
U mojoj glavi, u mojoj mašti,
Il’ rodnoj kući, voćnjaku, bašti?
Dal’ je moguće izgubiti dom
Dok lutaš svetom i galaksijom?
Letiš za zvezdama vasione,
A ne vidiš ni da brod ti tone.
A dal’ je moguće pronaći dom,
Il’ zauvek nestaje s’ vremenom?
Da li postoji stari i novi,
I dal’ se sreća krije u lovi?
Probah sto načina da kupim dom,
Gradio sam kuće po svetu tom,
Plivao toplim okeanima,
I dalje ga sanjao danima.
Svako drukčije doživljava dom,
Moj je ostao u detinjstvu mom.
Pitaš me da li verujem u raj,
Da; izgleda kao moj rodni kraj.
Kara-Đole
Odlazak u emigraciju
Zovem se Đorđe Petrović. Verujem da sam direktni Karađorđev potomak, jer su mi svi preci iz Šumadije, a sa ćaletove
strane iz rudničkog kraja. Imam dvajes tri godine. Nikada ranije nisam pisao dnevnike, jer mi to vise odgovara ribama.
Nekako mi je ženski, mada od kada znam za sebe, pišem pesme, a i to neki smatraju njanjavom rabotom, pošto su
mnoge moje pesme ljubavne. Šta ću kad sam nepopravljivi romantik. Međutim, pošto sam odlučio da od danas
započnem novi život, rekoh, treba to zabeležiti u dnevnik. Možda nekada i unovčim ovaj rukopis na nekoj javnoj aukciji,
kad postanem neka svetska faca u Americi.
Sada mogu za sebe reći da sam novopečeni imigrant, nakon što sam na foru sredio izbegličke papire i dobio status
izbeglice sa Kosova, koje sam video samo na televiziji. Pravo da vam kažem, nemam pojma kako se tamo, na tom
Kosmetu živi. Gledao sam potresne slike na teveu i mnogo čitao o toj ukletoj zemlji. Neki ortak iz Srpske krajine mi je
dao ideju da pokušam da smuvam izbegličke papire, jer je on kao izbeglica ladno dobio američki azil. Dao mi vezu kod
neke ribe kojoj nećemo spominjati ime iz izbegličkog biroa. Ova me zgotivila, i eto, ja postadoh napaćena izbeglica sa
Kosova.
Sleteo sam u Mineapolis. Na aerodromu me je dočekao stric Pera, sa debelom zlatnom kajlom oko vrata, na kojoj su
okačene zlatna četnička kokarda i ocila. Pera je rođeni burazer mog matorog, rodom iz sela Zagrađe i već 32 godine živi
u Americi, gde su mu rođena deca, sa kojima se najlakše sporazumeva na engleskom, bez obzira na to što je on veliki
Srbin. Peru je lako prepoznati, jer najčešće nosi duksericu, na kojoj velikim slovima piše: „SERBIA” ispod zastave sa
grbom Nemanjića. Omiljena letnja garderoba mu je majica sa natpisom: „ Fak d kola, fak d pica, ol vi nid iz gibanica
(fuck the cola, fuck the pizza, all we need is gibanica)” koju je kupio jednog davnog leta na beogradskom buvljaku.
Ovo mi je bilo ne samo prvo putovanje u inostranstvo, nego i prvi let avionom. Moram vam priznati da me je bio zent.
Leteo sam na relaciji Beograd-Amsterdam-Mineapolis. Već u prvom avionu sam upoznao zanimljivog
pedesetpetogodisnjaka, Miku koji živi u nekom malom mestu u Indijani. Mika mi je pričao kako je Amerika zemlja
mogućnosti i kako je on ostvario svoj amerčki san. Radi kao pekar u sklopu jedne samoposluge i ima ženu i dvoje
dece, a nedavno su kupili dvosoban stan u predgrađu grada Geri. Zanimljiv lik. Kaže mi: „Ja vozim ševroleta, a žena
forda. Da vidiš kake su to mašine. Moj ševi ima 350 konja. Našo sam neki skriveni putić pored reke, de nema policije.
Tamo ga nagarim sto pedes’ milja na sat. Žena radi u fabriku drugu smenu. Skupljamo pare da otvorimo
palačinkarnicu, pa će postanemo milioneri za godinu dana. Ćerka mi završila kurs za kozmetičarku. Ona je mlogo
pametna. Sin mi je glup ko točak, al’ ću ga naučim da pravi palačinke. Ima neku Meksikanku. Sad sam mu uz’o
dvanestogodišnji mercedes. Ide ko nov. Prevezo sam jednog džipa u Leskovac, pa kad me vide oni seljaci, pena im ide
na usta. A ove mlade devojke se samo lepe za mene. Eve ti moj broj, pa kad stigneš u Minesotu, javi se čika Miki da te
upoznam s’ moju decu. Ima ti se dopadne moja ćerka Milica”. Nisam siguran da ću mu se javiti, ali nikad se ne zna.
Tokom putovanja mi se sve činilo čarobno. Aerodrom u Amsterdamu mi je delovao ogroman. Kada sam leteo iznad
Kanade, čudio sam se kako je još uvek dan, a krenuo sam iz Beograda pre toliko sati. Onda sam se setio razlike u
vremenskoj zoni. Prvi put sam uživo video toliki broj stranaca, a pogotovo onih tamnoputih i kosookih na jednom mestu.
Sve mi je izgledalo kao u američkim filmovima. Bio sam fasciniran.
Moram da se pohvalim da sam u avionu upoznao dobru cupi. Zove se Lori. Ja stojim ispred vecea, a ona me na
engleskom pita odakle sam. Ja kažem: „Iz Srbije”. Ona mi se obraća na srpskom, sa američkim akcentom: „A ja letim
iz Skopje”. Ja zino od šoka. Rekoh: „Odakle, bre tako dobro pričaš srpski? Da nisi poreklom naša?” Ona: Ma, nisam.
Nemam veze sa Srbi. Imala sam neku drugaricu iz Smederevo, pa me je ona naložila da naučim srpski. Sad radim za
Amerikanci na Kosovo, u Bondstil kao prevodioc. A jesi li ti iz Beograd? Čula sam da je tamo dobro zezanje, ali ne
smem da pređem u Srbiju, jer mi Amerikanci iz Bondstil ne dozvoljavaju”. Aha, razmišljam u sebi. Sve mi je jasno. Ona
je američki špijun. Šteta. Dobra je riba. Dao bih joj lične podatke, al’ navućiću na sebe Ciu. Koji će mi krasni
problemi. Rekoh: „Pa, lepo Lori. Jesam iz Beograda, mada sam jedva čeko da zapalim preko grane. Dosta mi je bilo
više ove krize. Znaš kako ti je kod nas. Čas imaš malo kinte, čas je nemaš. Hoću da se sredim i da započnem novi
život. Zaposlila me jedna američka firma i sredila mi radnu vizu”. Nisam smeo da je lažem da sam izbeglica sa
Kosova, jer, reko, provaliće me da nikad nisam bio na Kosmetu, pa će me još prijavi. Ovako, bolje da glumim da imam
legalnu radnu vizu. Lori: „A koja firma? Daj mi vizit kartu, pa da se čujemo i mejlujemo”. Ja: „Sestro, ti si mnogo brza.
Pa, šta, jel’ ti ja izgledam ko laka roba? Nije da mi se ne sviđaš. Mislim, dobra si riba, ali polako, bre. Aj’ da prvo
počnemo od mejla. Evo ti moj privatni mejl, a vizit karticu i telefone ćeš dobiti kad se malo bolje upoznamo”. Lori: „Baš
si stipsa. Nema veze, simpatičan si mi”. Ja: „Pričaj mi je kako ti je dole na Kosovu. Jel’ ima nekih žurki, zezanja? Gde
izlaziš?” Lori: „Pa,, mi, Amerikanci se uglavnom družimo sa Srbi. Oni su super za zezanje. Albanci su zatvoreni. Bila
sam na nekim žurkama u Severnu Mitrovicu i bilo je kul”. Ja: „A, kakve su Šiptarke ribe?” Lori: „Pa, meni se ne sviđaju.
Jako su slabe”. Ja: „Kad kažeš slabe, misliš lose?” Lori: „Ne, nego mršave”. Ja: „Aha. Aj’ da zamolimo onog lika što
sedi pored mene da se ti i on zamenite mestima, pa da ti i ja sedimo zajedno. Brže će nam proći let.” Lori: „Važi,
super”. Ja sam seo na svoje mesto, do prolaza, a Lori u sredinu, između mene i nekog brke koji je sedeo do prozora.
Ja rekoh, super, imaću društvo, a i već u startu sam smuvao ribu. Dobro je započeo ovaj moj novi, imigrantski život, kad
ono, čim je Lori sela do ovog brke, upita ga: „Odakle si? Jesi li oženjen?” Mislim se nešto, ma ko te šiša, bre. Opet
sam ustao, otišao do mesta, ispred vecea gde smo se upoznali, i stajao tamo do samog sletanja.
Ugledavši čiča Peru, kako sam zvao svog strica, jako sam mu se obradovao. Činio mi se deblji nego ikad, a neuredna
brada mu je prilično posedela. Čiča Pera me je od milošte toliko jako stegao za vrat, da sam imao osećaj da će mi ga
polomiti. Izljubili smo se tri puta po starom srpskom običaju.
Seli smo u Perin kadilak. Čiča Pera je vodoinstalater i ima solidna primanja. Perina ćerka, Ana koja je malo starija od
mene se zaposlila u solidnoj američkoj firmi kao menadžer marketinga. Druga ćerka, Lepa je dve godine mlađa od Ane
i studira ekonomiju. Upitah čiču: „Gde su Ana, Lepa i strina Mileva?” Čiča Pera: „Ana se vraća s posla u osam, a Lepa
je na fakultetu. Valjde je došla kući do sad. Mileva nije mogla da dođe jer kuva. Ispeko sam ti prase kod mene u
dvorištu i pozvo sam naše Srbe. Pa, red je da ti napravimo pravi doček. Nego reci ti meni, kako je u Srbiji? Jesi mi don’
o novine? Čujem da ćemo uđemo u NATO. Šta će nama to? Mi smo bre najjači narod na svetu. Nama bre niko ništa
ne može. Koji će nam moj da nas guraju da ratujemo za Amerikance po Iraku, Avganistanu? Šta nas bre boli uvo da
razvađamo Mudžahedine i Talibane? Nek se pokolju međusobno. Ili, da čuvamo naftne izvore Amerikancima. Drugo,
nas je sine NATO bombardovo, a ovi naši se utrkuju ko će više da im se uvuče u zadnjicu. Da Sloba nije kapitulirao,
NATO bi se raspao. Vidiš kako smo im srušili nevidljivog. Sine, Srbija je najlepša zemlja na svetu”. Ja: „Ma, nije baš
tako, čiča. Mnogo se promenilo. Ti kad dođeš u Srbiju, ostaneš maksimum mesec dana, pa nemaš pravu sliku. Ljudi
samo gledaju interes. Izgubili su nadu. Svo moje društvo samo gleda da zapali preko grane”. Pre nego što smo se
uputili Perinoj kuci, čiča me je odvezao do centra Mineapolisa. Reče: „Vidiš sine, ovo ti je Mineapolis”. Bio sam
oduševljen lepim visokim zgradama, ali sam očekivao da ih bude više. Rekoh: „Mislio sam da su ove visoke zgrade
svuda. Nešto ih nema mnogo”. Pera: „A ne, to ti je samo u Njujorku. Čikago ih ima dosta, ali samo u centru. U ostalim
gradovima Amerike ti je ‘vako. Samo u strogom, užem centru su soliteri, a okolo je niža gradnja. Nego, ajmo mi lepo
kući da nam se ne oladi pečenje, a tebi će Ana sutra lepo pokazati grad. Kolko ti imaš godina sad?” Ja: „Dvajes tri”.
Pera:. „Jebem ti miša, ko da si se juče rodio. Ovde neće te puste u disko ako nemaš dvajes jednu. Sa dvajes’ tri mož’
da piješ i alkohol. Imam ja dobru manastirku. Ovde jedan naš Filipović ima radnju, de prodaje našu brlju i vino. A, da
vidiš kako je prasence. Mlado. Naš’o sam ga na jednoj privatnoj farmi 100 milja odavde. Napravio sam mašinu s
motorom za pečenje prasića i jagnjića. Lepo nabiješ prasence ili jagnjence, a ono se samo okreće. Ja sednem u
‘ladovinu i samo gledam i slušam kako pucketa, a komšiluk ne mož’ da veruje”. Upitah: „Što ne moze da veruje?” Pera:
„Pa, oni ne peku prasiće i jagnjiće u dvorištima ko mi. Ne znaju ti oni šta je dobra klopa. Oni jedu one ‘amburgere
mekdonalds. To ti je đubre od hrane. Ja bi to zabranio. Ova njihova hrana ti je bezveze. Životinjama ubrizgavaju
hormone da bi bile veće, pa genetski modifikuju piliće, voće i povrće. To ti se zove onaj genetski inženjiring. Čuda prave
od hrane. Pa, pogle’j samo kako izgledaju. Svi imaju po dvesta kila, a i deformisani su u glavu. Ovo ti je sine druga
planeta. Ja da mi nije Mileve, Lepe i Ane, sutra bi se vratio u Srbiju. Retko kad se ovako okupljamo ko danas. Šta ce mi
kuća u koju niko ne ulazi i telefon na koji nema ko da me zove osim službeno? A, i ovi naši Srbi su se mlogo
amerikanizovali. Ima tu par normalnih ljudi s kojima se družim, al’ ima mlogo i seljaka, a i onih sto glume neku
gospodu. Videćeš neke od njih u nedelju u crkvi”.
Čim smo ušli u kvart sa uredno pošišanom travom i sređenim dvorištima, prepoznao sam čiča Perinu kuću, jer je ona
bila jedina koja se jedva videla od dima, a trava ispred nje je bila najduža u celom komšiluku. Pera mi reče: „Ovo ti je
dobar kraj. Tu nema crnaca i kriminala. Al’ komšiluk je bezveze. Jedino što imaju od života je pos’o i kuća i ovo košenje
trave. To im je glavna razonoda. Da vidiš kako moje dvorište izgleda. Ko kod mene u Zagrađu. Moram i ja da šišam
travu bar jednom mesečno, jer su mi pretili da će me kazne za nesređeno dvorište. Opominjale su me i komšije. Ja
jednog otero u pizdu materinu, a on pozvo policiju. Svašta je bilo. Vidiš sinko, toga u Srbiji nema”. „Pa nije valjda da su
te za tako nešto cinkarili murji?!? Ne mogu da verujem”, rekoh mu začuđen. „Ma sine, ovde su ti sve debili. Ja kad sam
doš’o u Ameriku, pozvo sam ceo komšiluk. Napravio sam veliku gozbu. Oni nisu mogli da veruju kad su videli tolko
klope na jednom mestu, i to sve za džabaka, a oni kad je nešto za džabe navale ko telad na šarena vrata. Bilo je tu i
onog 12-godišnjeg viskija, čivas, pa francuskih vina, naše manastirke. Nema čega nije bilo. Jedan komšija, koji se
zove Skot, ‘bem ga u ime, se napio. Ima dobru ženu, ‘nako plava, sočna, obdarena, malo debeljuškasta, al’ taman
kolko treba da ne polomiš prste kad je uvatiš. ‘Tela ga ubije. Odvela ga kući ranije, a on se vratio kod nas da još malo
popije. Oduševljavo se klopom i pićem. Inače ima privatnu zubarsku ordinaciju. Ja mu pomenem da mora da
popravim neke zube, a on mi kaže da dođem sutradan kod njega, preko reda da mi on to po komšijski popravi. Ja seo
na onu stolicu, a on mi kaže: ‘Treba ovo da popravimo, ono, ovde krunu, onde most’. Ja reko: ‘dobro, kad ti kažeš da
mora, onda mora’. Dolazim na recepciju da platim račun, a njegova sekretarica mi kaže: ‘Osam i po ‘iljada’. Ja reko:
‘Čega, bre?’. Ona kaže: ‘Dolara’. Ja mislo nisam dobro razumeo na engleskom, jer sam tada još uvek iš’o na kurs
jezika. Reko: ‘Odakle mi bre osam i po ‘iljada dolara?’. Posle sam uz’o kredit iz banke i otplaćiv’o ga godinu dana.
Nisam mogo da verujem da će me komšija tako zavrne. Kad mi je radio zube, ništa nije pominjo cenu. E, taki su ti ljudi
ovde. Ovde majka ne mož’ da poseti ćerku i zeta da se ne najavi mesec dana unapred”. Završivši rečenicu, Pera je
daljinskim upravljačem otvorio garažu i uparkirao kadilaka. Ana, Lepa i strina Mileva su nas ugledale iz dvorišta i
potrčale prema meni da me izljube. Lepa je slabo pričala srpski, a Ana je dobro vladala jezikom, samo što je imala
američki akcenat. Mileva se odlično služila maternjim jezikom, mnogo bolje nego engleskim, iako je pune 32 godine u
Americi. Izašli su u dvorište i upoznali me sa gostima. Bilo je tu ljudi iz raznih krajeva Srbije i Republike srpske. Ni
jedan jedini Amerikanac. Da neki od gostiju nisu imali američki naglasak govoreći srpski, osećao bih se kao da nisam
ni došao u Ameriku.
Bilo je tu Srba iz raznih društvenih slojeva. Seo sam za bogatu trpezu i taman što sam krenuo da stavim prvi zalogaj u
usta, prišao mi je jedan gospodin, pomalo neuredne kose i izgužvanog sakoa, i umesto predstavljanja počeo da me
zapitkuje: „Pa dobro Đole, kako ti se sviđa ova naša Amerika? A kako si uspeo da smuvaš papire? Nije to lako. Ja
predajem na fakultetu i znam takve ko ti. Nećeš jos dugo moći da budeš na izbegličkim papirima. Ja ti predlažem da se
oženiš bogatom Amerikankom i rešio si sve probleme u životu”. Ovaj profesor mi je delovao kao neki provokator, ali
sam se iz pristojnosti upustio u konverzaciju: „Pa ne znam, za sada mi se sviđa. Što se tiče zelene karte, nešto ću da
sredim”. „Kako to misliš?” upita profesor. „Jel’ imaš neki plan kako da dođeš do zelene karte?” Već su me malo
prožimali žmarci, jer mi je ovaj profa već išao na živce. Pomislio sam: „Da nije čiča Perin gost, otero bih ga u p.m.”
Prećutao sam provokaciju i nastavio da jedem. Obratio sam se Peri: „Čiča, dobra ti je prasetina!” Profesor će na to:
„Ma, Srbi su ti varvari. Ko u svetu još jede praseće pečenje? Ja kad moja žena naruči prasetinu u restoranu kažem joj
da samo ljudi koji nemaju stila jedu te gluposti”. Gosti su se samo pogledali. Svima je bilo neprijatno, ali niko nije
prokomentarisao. Profesor je nastavio: „Pa, dobro Mileva, nije ti loše ovo predjelo, a šta imas za glavno jelo?”. Pera je
znao da je ovaj profesor provokator i čudio se sebi što ga je pozvao u kuću. Primetio sam da se jedva uzdržao da mu
izruči sve šta misli o njemu.
Nakon nekoliko sati, pošto su već podosta popili, Pera, profesor i još nekoliko muških gostiju su ušli u kuću da
pogledaju na Pinkovom satelitskom programu Nacionalni dnevnik. Taman što je spiker saopštio vest da su Albanci na
Kosovu spalili tri srpske kuće, profesor je počeo da aplaudira i uzvikuje: „Mi Albanci, mi Albanci”. Pera više nije izdržao.
Počeo je ljutito da viče na profesora: „Slušaj ti, dok si u mojoj kući, ima da poštuješ moj narod i porodicu ili da letiš
napolje. Šta ti imaš protiv Srba? Ko si bre ti? Imaš neko muslimansko prezime. Pričaš da hoćeš da se pokatoličiš.”
Iznenadivši se Perinom reakcijom, profesor se uplašio i počeo da se pravda: „Pa, nisam ja to ozbiljno mislio. Valjda
mogu malo da se našalim na račun svog naroda”. Pera mu reče: „Možeš, ali ne u mom prisustvu i u mojoj kući”.
Pošto su se strasti malo smirile, muški deo gostiju je pokrenuo globalne političke teme. Laza je pričao kako svetska
zavera protiv Srba traje već 55 godina i da se u svetu ništa ne dešava slučajno. Sve je to maslo Masona i Iluminata.
Prepričavali su jedni drugima knjige o novom svetskom poretku, u kojima piše da će i Rusija da nestane, a kamoli
Srbija i kako naftaši i bankari vladaju svetom preko moćnih klubova iza zavese. Mene je takođe zanimala ova tema, pa
sam se uključio u žustru raspravu. Svako je imao nešto pametno da kaže i svi sagovornici su delovali kao veliki eksperti
u ovom polju. Žene su pričale, naravno o garderobi. Jedna drugoj su se hvalile novim kreacijama i preporučivale dobro
snabdevene radnje u kojima se jeftino može kupiti garderoba vrhunskih italijanskih i svetskih dizajnera.
Negde oko jedan posle ponoći, gosti su se razišli. Žene su sele za volan, jer su muškarci bili pripiti. Izljubili su se i
dogovorili da se sledeći put okupe svi kod Laze...
je bukvalno "razgrabljen" u roku od nekoliko nedelja.
Napomena od autora: "Knjiga 'Srbin u Americi' ne predstavlja moju autobiografiju. Đole (glavni junak knjige) ipak nije
Dejan Marinković, kao što su neki pomislili čitajući knjigu. Želeo sam da Đole (koji je izmišljen lik) bude tipičan
predstavnik mladih beogradskih imigranata u Americi. U njega sam pretočio iskustva ljudi koji su imali trnovit put do
legalnog boravišnog statusa i koji su morali da se služe prevarama da bi dobili zelenu kartu. Za razliku od Đoleta i
mnogih srpskih imigranata, ja sam jedan od retkih srećnika koji je na legalan način stekao zelenu kartu, jer sam imao
dovoljno novca za dobre advokate, ali moja lična priča ne bi čitaocima prikazala pravu sliku o većini novopečenih
Amerikanaca iz Beograda i Srbije. U knjizi ima i mojih ličnih iskustava, kao na primer onih vezanih za moj boravak u
minesotanskom zatvoru, u kome sam zaglavio samo zbog prekoračenja brzine. Jeste da sam vozio oko 250 km na sat i
oborio rekord Minesote po pitanju prekoračenja brzine, ali niti sam napravio udes, niti sam bio pijan, a proveo sam
punih nedelju dana u zatvoru."
Glavni junak Đorđe Petrović je čovek sa naših prostora koji je primoran da napusti ovu zemlju i započne novi život
daleko u Americi. Ubeđen da je direktni Karađorđev potomak, kao i da mora da uspe u životu, on će krenuti da piše
dnevnik o svemu što mu se dešava. Možda jednog dana kad uspe u Americi uspe i dobro da ga unovči...
-------------------------
edicija Savremeni srpski pisci
253st
Opis knjige "Srbin u Americi"
Knjiga Srbin u Americi je satkana od autentičnih ličnih iskustava mladog imigranta iz Srbije. Ona čitaocima dočarava
pravu sliku o većini mladih ljudi sa naših prostora i njihovim borbama sa psihološkim barijerama, razlikom u
mentalitetu, usamljenošću među ljudima i legalizovanjem boravišnog statusa u Americi. Glavni junak knjige, Đole ima
veliku želju da dođe u Ameriku. Uspeva da «na foru» sredi izbegličke papire. Nekoliko meseci nakon odlaska u
emrigraciju shvata da Amerika nije ona zemlja iz holivudskih filmova. Zaključuje da kao što su Amerikanci za Srbe
vanzemaljci, tako su Srbi to za njih. Đole ne misli da su Srbi bolji, već da se drastično razlikuju. Stvari koje su Srbima
smešne, Amerikancima su često čudne i obrnuto. Iz Đoletove perspektive, u Americi je pun stomak, a duša prazna.
Đole, koji ima obrazovanje i govori pet jeziika, lako dolazi do novca, ali za toliko godina života u Americi ne stiče niti
jednog pravog prijatelja, što među Amerikancima, tako i među Srbima koji tamo žive. Interes je glavni moto druženja.
Američki gradovi su mu bezlični. Arhitektura je ista u svih 50 država, tako da čovek može da razlikuje Minesotu od Arizone
jedino po klimi i rastinju. Đoletu su miliji korovi u beogradskim parkovima, punih šetača nego plastično pokošena trava
u američkim predgrađima, gde se živ covek može videti samo u prilici kada džogira, šeta psa ili sređuje svoje dvorište.
Niko tamo ne šeta da bi se šetao. Da bi majka posetila ćerku i zeta, mora da se najavi bar par nedelja unapred. Ne
može prosto da bane. Ako pak roditelji dolaze odrasloj deci u posetu koja žive u drugoj državi, uglavnom odsedaju u
hotelu. Amerikanci su generalno prijatni u ophodjenju, samo što Đole shvata da je kod mnogih to maska. On zna da u
Americi ima dobrih ljudi. Kada je jednom sleteo sa puta usled klizavog kolovoza, odmah su dva automobila stala,
nudeću mu pomoć. Meśutim, njemu je teško da prepozna ko je dobar čovek, a ko ne, jer se svi slično ponašaju.
Socijalni osmeh je nešto što stiču od malena i stoga nije lako prodreti u njihovu unutrašnjost, iako se oni ne libe da
pričaju o svojim depresijama, bračnim i ostalim problemima. Lako mogu da se uvrede kada im stranci kažu nešto što je
u njihovim zemljama potpuno normalno. Đole dolazi do zaključka da je prisutno zloupotrebljavanje zakona radi sticanja
lake materijalne dobiti. Tužbe za seksualno uznemiravanje, pogotovu na radnim mestima su učestale. On se tamo
oseća kao da samo vegetira. Većina njegovih sunarodnika, koje poznaje u Americi, su tužni, depresivni i neispunjeni.
On smatra da imati visok životni standard nije isto što i kvalitet života. Đole se razvodi od amerikanke, sa kojom se
oženio zbog papira i sa kojom ima dete, i ženi Beograđanku, Jelenu koju upoznaje u jednom kafiću u Minesoti. Jelena
se do tada zabavljala sa Amerikancem, takođe u nadi da će je ovaj oženiti i tako obezbediti papire. Đole se raduje svakoj
poseti domovini...
ODLOMAK IZ KNJIGE: „SRBIN U AMERICI”
AUTOR KNJIGE I PESME: DEJAN MARINKOVIĆ.
Dom
Pod kojim nebom se nalazi dom?
Dal’ je on samo u srcu mom?
U mojoj glavi, u mojoj mašti,
Il’ rodnoj kući, voćnjaku, bašti?
Dal’ je moguće izgubiti dom
Dok lutaš svetom i galaksijom?
Letiš za zvezdama vasione,
A ne vidiš ni da brod ti tone.
A dal’ je moguće pronaći dom,
Il’ zauvek nestaje s’ vremenom?
Da li postoji stari i novi,
I dal’ se sreća krije u lovi?
Probah sto načina da kupim dom,
Gradio sam kuće po svetu tom,
Plivao toplim okeanima,
I dalje ga sanjao danima.
Svako drukčije doživljava dom,
Moj je ostao u detinjstvu mom.
Pitaš me da li verujem u raj,
Da; izgleda kao moj rodni kraj.
Kara-Đole
Odlazak u emigraciju
Zovem se Đorđe Petrović. Verujem da sam direktni Karađorđev potomak, jer su mi svi preci iz Šumadije, a sa ćaletove
strane iz rudničkog kraja. Imam dvajes tri godine. Nikada ranije nisam pisao dnevnike, jer mi to vise odgovara ribama.
Nekako mi je ženski, mada od kada znam za sebe, pišem pesme, a i to neki smatraju njanjavom rabotom, pošto su
mnoge moje pesme ljubavne. Šta ću kad sam nepopravljivi romantik. Međutim, pošto sam odlučio da od danas
započnem novi život, rekoh, treba to zabeležiti u dnevnik. Možda nekada i unovčim ovaj rukopis na nekoj javnoj aukciji,
kad postanem neka svetska faca u Americi.
Sada mogu za sebe reći da sam novopečeni imigrant, nakon što sam na foru sredio izbegličke papire i dobio status
izbeglice sa Kosova, koje sam video samo na televiziji. Pravo da vam kažem, nemam pojma kako se tamo, na tom
Kosmetu živi. Gledao sam potresne slike na teveu i mnogo čitao o toj ukletoj zemlji. Neki ortak iz Srpske krajine mi je
dao ideju da pokušam da smuvam izbegličke papire, jer je on kao izbeglica ladno dobio američki azil. Dao mi vezu kod
neke ribe kojoj nećemo spominjati ime iz izbegličkog biroa. Ova me zgotivila, i eto, ja postadoh napaćena izbeglica sa
Kosova.
Sleteo sam u Mineapolis. Na aerodromu me je dočekao stric Pera, sa debelom zlatnom kajlom oko vrata, na kojoj su
okačene zlatna četnička kokarda i ocila. Pera je rođeni burazer mog matorog, rodom iz sela Zagrađe i već 32 godine živi
u Americi, gde su mu rođena deca, sa kojima se najlakše sporazumeva na engleskom, bez obzira na to što je on veliki
Srbin. Peru je lako prepoznati, jer najčešće nosi duksericu, na kojoj velikim slovima piše: „SERBIA” ispod zastave sa
grbom Nemanjića. Omiljena letnja garderoba mu je majica sa natpisom: „ Fak d kola, fak d pica, ol vi nid iz gibanica
(fuck the cola, fuck the pizza, all we need is gibanica)” koju je kupio jednog davnog leta na beogradskom buvljaku.
Ovo mi je bilo ne samo prvo putovanje u inostranstvo, nego i prvi let avionom. Moram vam priznati da me je bio zent.
Leteo sam na relaciji Beograd-Amsterdam-Mineapolis. Već u prvom avionu sam upoznao zanimljivog
pedesetpetogodisnjaka, Miku koji živi u nekom malom mestu u Indijani. Mika mi je pričao kako je Amerika zemlja
mogućnosti i kako je on ostvario svoj amerčki san. Radi kao pekar u sklopu jedne samoposluge i ima ženu i dvoje
dece, a nedavno su kupili dvosoban stan u predgrađu grada Geri. Zanimljiv lik. Kaže mi: „Ja vozim ševroleta, a žena
forda. Da vidiš kake su to mašine. Moj ševi ima 350 konja. Našo sam neki skriveni putić pored reke, de nema policije.
Tamo ga nagarim sto pedes’ milja na sat. Žena radi u fabriku drugu smenu. Skupljamo pare da otvorimo
palačinkarnicu, pa će postanemo milioneri za godinu dana. Ćerka mi završila kurs za kozmetičarku. Ona je mlogo
pametna. Sin mi je glup ko točak, al’ ću ga naučim da pravi palačinke. Ima neku Meksikanku. Sad sam mu uz’o
dvanestogodišnji mercedes. Ide ko nov. Prevezo sam jednog džipa u Leskovac, pa kad me vide oni seljaci, pena im ide
na usta. A ove mlade devojke se samo lepe za mene. Eve ti moj broj, pa kad stigneš u Minesotu, javi se čika Miki da te
upoznam s’ moju decu. Ima ti se dopadne moja ćerka Milica”. Nisam siguran da ću mu se javiti, ali nikad se ne zna.
Tokom putovanja mi se sve činilo čarobno. Aerodrom u Amsterdamu mi je delovao ogroman. Kada sam leteo iznad
Kanade, čudio sam se kako je još uvek dan, a krenuo sam iz Beograda pre toliko sati. Onda sam se setio razlike u
vremenskoj zoni. Prvi put sam uživo video toliki broj stranaca, a pogotovo onih tamnoputih i kosookih na jednom mestu.
Sve mi je izgledalo kao u američkim filmovima. Bio sam fasciniran.
Moram da se pohvalim da sam u avionu upoznao dobru cupi. Zove se Lori. Ja stojim ispred vecea, a ona me na
engleskom pita odakle sam. Ja kažem: „Iz Srbije”. Ona mi se obraća na srpskom, sa američkim akcentom: „A ja letim
iz Skopje”. Ja zino od šoka. Rekoh: „Odakle, bre tako dobro pričaš srpski? Da nisi poreklom naša?” Ona: Ma, nisam.
Nemam veze sa Srbi. Imala sam neku drugaricu iz Smederevo, pa me je ona naložila da naučim srpski. Sad radim za
Amerikanci na Kosovo, u Bondstil kao prevodioc. A jesi li ti iz Beograd? Čula sam da je tamo dobro zezanje, ali ne
smem da pređem u Srbiju, jer mi Amerikanci iz Bondstil ne dozvoljavaju”. Aha, razmišljam u sebi. Sve mi je jasno. Ona
je američki špijun. Šteta. Dobra je riba. Dao bih joj lične podatke, al’ navućiću na sebe Ciu. Koji će mi krasni
problemi. Rekoh: „Pa, lepo Lori. Jesam iz Beograda, mada sam jedva čeko da zapalim preko grane. Dosta mi je bilo
više ove krize. Znaš kako ti je kod nas. Čas imaš malo kinte, čas je nemaš. Hoću da se sredim i da započnem novi
život. Zaposlila me jedna američka firma i sredila mi radnu vizu”. Nisam smeo da je lažem da sam izbeglica sa
Kosova, jer, reko, provaliće me da nikad nisam bio na Kosmetu, pa će me još prijavi. Ovako, bolje da glumim da imam
legalnu radnu vizu. Lori: „A koja firma? Daj mi vizit kartu, pa da se čujemo i mejlujemo”. Ja: „Sestro, ti si mnogo brza.
Pa, šta, jel’ ti ja izgledam ko laka roba? Nije da mi se ne sviđaš. Mislim, dobra si riba, ali polako, bre. Aj’ da prvo
počnemo od mejla. Evo ti moj privatni mejl, a vizit karticu i telefone ćeš dobiti kad se malo bolje upoznamo”. Lori: „Baš
si stipsa. Nema veze, simpatičan si mi”. Ja: „Pričaj mi je kako ti je dole na Kosovu. Jel’ ima nekih žurki, zezanja? Gde
izlaziš?” Lori: „Pa,, mi, Amerikanci se uglavnom družimo sa Srbi. Oni su super za zezanje. Albanci su zatvoreni. Bila
sam na nekim žurkama u Severnu Mitrovicu i bilo je kul”. Ja: „A, kakve su Šiptarke ribe?” Lori: „Pa, meni se ne sviđaju.
Jako su slabe”. Ja: „Kad kažeš slabe, misliš lose?” Lori: „Ne, nego mršave”. Ja: „Aha. Aj’ da zamolimo onog lika što
sedi pored mene da se ti i on zamenite mestima, pa da ti i ja sedimo zajedno. Brže će nam proći let.” Lori: „Važi,
super”. Ja sam seo na svoje mesto, do prolaza, a Lori u sredinu, između mene i nekog brke koji je sedeo do prozora.
Ja rekoh, super, imaću društvo, a i već u startu sam smuvao ribu. Dobro je započeo ovaj moj novi, imigrantski život, kad
ono, čim je Lori sela do ovog brke, upita ga: „Odakle si? Jesi li oženjen?” Mislim se nešto, ma ko te šiša, bre. Opet
sam ustao, otišao do mesta, ispred vecea gde smo se upoznali, i stajao tamo do samog sletanja.
Ugledavši čiča Peru, kako sam zvao svog strica, jako sam mu se obradovao. Činio mi se deblji nego ikad, a neuredna
brada mu je prilično posedela. Čiča Pera me je od milošte toliko jako stegao za vrat, da sam imao osećaj da će mi ga
polomiti. Izljubili smo se tri puta po starom srpskom običaju.
Seli smo u Perin kadilak. Čiča Pera je vodoinstalater i ima solidna primanja. Perina ćerka, Ana koja je malo starija od
mene se zaposlila u solidnoj američkoj firmi kao menadžer marketinga. Druga ćerka, Lepa je dve godine mlađa od Ane
i studira ekonomiju. Upitah čiču: „Gde su Ana, Lepa i strina Mileva?” Čiča Pera: „Ana se vraća s posla u osam, a Lepa
je na fakultetu. Valjde je došla kući do sad. Mileva nije mogla da dođe jer kuva. Ispeko sam ti prase kod mene u
dvorištu i pozvo sam naše Srbe. Pa, red je da ti napravimo pravi doček. Nego reci ti meni, kako je u Srbiji? Jesi mi don’
o novine? Čujem da ćemo uđemo u NATO. Šta će nama to? Mi smo bre najjači narod na svetu. Nama bre niko ništa
ne može. Koji će nam moj da nas guraju da ratujemo za Amerikance po Iraku, Avganistanu? Šta nas bre boli uvo da
razvađamo Mudžahedine i Talibane? Nek se pokolju međusobno. Ili, da čuvamo naftne izvore Amerikancima. Drugo,
nas je sine NATO bombardovo, a ovi naši se utrkuju ko će više da im se uvuče u zadnjicu. Da Sloba nije kapitulirao,
NATO bi se raspao. Vidiš kako smo im srušili nevidljivog. Sine, Srbija je najlepša zemlja na svetu”. Ja: „Ma, nije baš
tako, čiča. Mnogo se promenilo. Ti kad dođeš u Srbiju, ostaneš maksimum mesec dana, pa nemaš pravu sliku. Ljudi
samo gledaju interes. Izgubili su nadu. Svo moje društvo samo gleda da zapali preko grane”. Pre nego što smo se
uputili Perinoj kuci, čiča me je odvezao do centra Mineapolisa. Reče: „Vidiš sine, ovo ti je Mineapolis”. Bio sam
oduševljen lepim visokim zgradama, ali sam očekivao da ih bude više. Rekoh: „Mislio sam da su ove visoke zgrade
svuda. Nešto ih nema mnogo”. Pera: „A ne, to ti je samo u Njujorku. Čikago ih ima dosta, ali samo u centru. U ostalim
gradovima Amerike ti je ‘vako. Samo u strogom, užem centru su soliteri, a okolo je niža gradnja. Nego, ajmo mi lepo
kući da nam se ne oladi pečenje, a tebi će Ana sutra lepo pokazati grad. Kolko ti imaš godina sad?” Ja: „Dvajes tri”.
Pera:. „Jebem ti miša, ko da si se juče rodio. Ovde neće te puste u disko ako nemaš dvajes jednu. Sa dvajes’ tri mož’
da piješ i alkohol. Imam ja dobru manastirku. Ovde jedan naš Filipović ima radnju, de prodaje našu brlju i vino. A, da
vidiš kako je prasence. Mlado. Naš’o sam ga na jednoj privatnoj farmi 100 milja odavde. Napravio sam mašinu s
motorom za pečenje prasića i jagnjića. Lepo nabiješ prasence ili jagnjence, a ono se samo okreće. Ja sednem u
‘ladovinu i samo gledam i slušam kako pucketa, a komšiluk ne mož’ da veruje”. Upitah: „Što ne moze da veruje?” Pera:
„Pa, oni ne peku prasiće i jagnjiće u dvorištima ko mi. Ne znaju ti oni šta je dobra klopa. Oni jedu one ‘amburgere
mekdonalds. To ti je đubre od hrane. Ja bi to zabranio. Ova njihova hrana ti je bezveze. Životinjama ubrizgavaju
hormone da bi bile veće, pa genetski modifikuju piliće, voće i povrće. To ti se zove onaj genetski inženjiring. Čuda prave
od hrane. Pa, pogle’j samo kako izgledaju. Svi imaju po dvesta kila, a i deformisani su u glavu. Ovo ti je sine druga
planeta. Ja da mi nije Mileve, Lepe i Ane, sutra bi se vratio u Srbiju. Retko kad se ovako okupljamo ko danas. Šta ce mi
kuća u koju niko ne ulazi i telefon na koji nema ko da me zove osim službeno? A, i ovi naši Srbi su se mlogo
amerikanizovali. Ima tu par normalnih ljudi s kojima se družim, al’ ima mlogo i seljaka, a i onih sto glume neku
gospodu. Videćeš neke od njih u nedelju u crkvi”.
Čim smo ušli u kvart sa uredno pošišanom travom i sređenim dvorištima, prepoznao sam čiča Perinu kuću, jer je ona
bila jedina koja se jedva videla od dima, a trava ispred nje je bila najduža u celom komšiluku. Pera mi reče: „Ovo ti je
dobar kraj. Tu nema crnaca i kriminala. Al’ komšiluk je bezveze. Jedino što imaju od života je pos’o i kuća i ovo košenje
trave. To im je glavna razonoda. Da vidiš kako moje dvorište izgleda. Ko kod mene u Zagrađu. Moram i ja da šišam
travu bar jednom mesečno, jer su mi pretili da će me kazne za nesređeno dvorište. Opominjale su me i komšije. Ja
jednog otero u pizdu materinu, a on pozvo policiju. Svašta je bilo. Vidiš sinko, toga u Srbiji nema”. „Pa nije valjda da su
te za tako nešto cinkarili murji?!? Ne mogu da verujem”, rekoh mu začuđen. „Ma sine, ovde su ti sve debili. Ja kad sam
doš’o u Ameriku, pozvo sam ceo komšiluk. Napravio sam veliku gozbu. Oni nisu mogli da veruju kad su videli tolko
klope na jednom mestu, i to sve za džabaka, a oni kad je nešto za džabe navale ko telad na šarena vrata. Bilo je tu i
onog 12-godišnjeg viskija, čivas, pa francuskih vina, naše manastirke. Nema čega nije bilo. Jedan komšija, koji se
zove Skot, ‘bem ga u ime, se napio. Ima dobru ženu, ‘nako plava, sočna, obdarena, malo debeljuškasta, al’ taman
kolko treba da ne polomiš prste kad je uvatiš. ‘Tela ga ubije. Odvela ga kući ranije, a on se vratio kod nas da još malo
popije. Oduševljavo se klopom i pićem. Inače ima privatnu zubarsku ordinaciju. Ja mu pomenem da mora da
popravim neke zube, a on mi kaže da dođem sutradan kod njega, preko reda da mi on to po komšijski popravi. Ja seo
na onu stolicu, a on mi kaže: ‘Treba ovo da popravimo, ono, ovde krunu, onde most’. Ja reko: ‘dobro, kad ti kažeš da
mora, onda mora’. Dolazim na recepciju da platim račun, a njegova sekretarica mi kaže: ‘Osam i po ‘iljada’. Ja reko:
‘Čega, bre?’. Ona kaže: ‘Dolara’. Ja mislo nisam dobro razumeo na engleskom, jer sam tada još uvek iš’o na kurs
jezika. Reko: ‘Odakle mi bre osam i po ‘iljada dolara?’. Posle sam uz’o kredit iz banke i otplaćiv’o ga godinu dana.
Nisam mogo da verujem da će me komšija tako zavrne. Kad mi je radio zube, ništa nije pominjo cenu. E, taki su ti ljudi
ovde. Ovde majka ne mož’ da poseti ćerku i zeta da se ne najavi mesec dana unapred”. Završivši rečenicu, Pera je
daljinskim upravljačem otvorio garažu i uparkirao kadilaka. Ana, Lepa i strina Mileva su nas ugledale iz dvorišta i
potrčale prema meni da me izljube. Lepa je slabo pričala srpski, a Ana je dobro vladala jezikom, samo što je imala
američki akcenat. Mileva se odlično služila maternjim jezikom, mnogo bolje nego engleskim, iako je pune 32 godine u
Americi. Izašli su u dvorište i upoznali me sa gostima. Bilo je tu ljudi iz raznih krajeva Srbije i Republike srpske. Ni
jedan jedini Amerikanac. Da neki od gostiju nisu imali američki naglasak govoreći srpski, osećao bih se kao da nisam
ni došao u Ameriku.
Bilo je tu Srba iz raznih društvenih slojeva. Seo sam za bogatu trpezu i taman što sam krenuo da stavim prvi zalogaj u
usta, prišao mi je jedan gospodin, pomalo neuredne kose i izgužvanog sakoa, i umesto predstavljanja počeo da me
zapitkuje: „Pa dobro Đole, kako ti se sviđa ova naša Amerika? A kako si uspeo da smuvaš papire? Nije to lako. Ja
predajem na fakultetu i znam takve ko ti. Nećeš jos dugo moći da budeš na izbegličkim papirima. Ja ti predlažem da se
oženiš bogatom Amerikankom i rešio si sve probleme u životu”. Ovaj profesor mi je delovao kao neki provokator, ali
sam se iz pristojnosti upustio u konverzaciju: „Pa ne znam, za sada mi se sviđa. Što se tiče zelene karte, nešto ću da
sredim”. „Kako to misliš?” upita profesor. „Jel’ imaš neki plan kako da dođeš do zelene karte?” Već su me malo
prožimali žmarci, jer mi je ovaj profa već išao na živce. Pomislio sam: „Da nije čiča Perin gost, otero bih ga u p.m.”
Prećutao sam provokaciju i nastavio da jedem. Obratio sam se Peri: „Čiča, dobra ti je prasetina!” Profesor će na to:
„Ma, Srbi su ti varvari. Ko u svetu još jede praseće pečenje? Ja kad moja žena naruči prasetinu u restoranu kažem joj
da samo ljudi koji nemaju stila jedu te gluposti”. Gosti su se samo pogledali. Svima je bilo neprijatno, ali niko nije
prokomentarisao. Profesor je nastavio: „Pa, dobro Mileva, nije ti loše ovo predjelo, a šta imas za glavno jelo?”. Pera je
znao da je ovaj profesor provokator i čudio se sebi što ga je pozvao u kuću. Primetio sam da se jedva uzdržao da mu
izruči sve šta misli o njemu.
Nakon nekoliko sati, pošto su već podosta popili, Pera, profesor i još nekoliko muških gostiju su ušli u kuću da
pogledaju na Pinkovom satelitskom programu Nacionalni dnevnik. Taman što je spiker saopštio vest da su Albanci na
Kosovu spalili tri srpske kuće, profesor je počeo da aplaudira i uzvikuje: „Mi Albanci, mi Albanci”. Pera više nije izdržao.
Počeo je ljutito da viče na profesora: „Slušaj ti, dok si u mojoj kući, ima da poštuješ moj narod i porodicu ili da letiš
napolje. Šta ti imaš protiv Srba? Ko si bre ti? Imaš neko muslimansko prezime. Pričaš da hoćeš da se pokatoličiš.”
Iznenadivši se Perinom reakcijom, profesor se uplašio i počeo da se pravda: „Pa, nisam ja to ozbiljno mislio. Valjda
mogu malo da se našalim na račun svog naroda”. Pera mu reče: „Možeš, ali ne u mom prisustvu i u mojoj kući”.
Pošto su se strasti malo smirile, muški deo gostiju je pokrenuo globalne političke teme. Laza je pričao kako svetska
zavera protiv Srba traje već 55 godina i da se u svetu ništa ne dešava slučajno. Sve je to maslo Masona i Iluminata.
Prepričavali su jedni drugima knjige o novom svetskom poretku, u kojima piše da će i Rusija da nestane, a kamoli
Srbija i kako naftaši i bankari vladaju svetom preko moćnih klubova iza zavese. Mene je takođe zanimala ova tema, pa
sam se uključio u žustru raspravu. Svako je imao nešto pametno da kaže i svi sagovornici su delovali kao veliki eksperti
u ovom polju. Žene su pričale, naravno o garderobi. Jedna drugoj su se hvalile novim kreacijama i preporučivale dobro
snabdevene radnje u kojima se jeftino može kupiti garderoba vrhunskih italijanskih i svetskih dizajnera.
Negde oko jedan posle ponoći, gosti su se razišli. Žene su sele za volan, jer su muškarci bili pripiti. Izljubili su se i
dogovorili da se sledeći put okupe svi kod Laze...
KNJIGE AUTORA:
Na ovoj strani možete pročitati odlomke iz knjiga "Srbin u Americi" i "Mistčna močvara"
Na ovoj strani možete pročitati odlomke iz knjiga "Srbin u Americi" i "Mistčna močvara"
Specijalna zahvalnica za moja književna dela:
Tanji Radošević - ultra poseban lik, veliki pisac, mislioc, emotivac i mega čovek. UNIKAT! "Mistična močvara je trebalo da se zove
"Magična storija". Knjigu smo prvo napisali Tanja i ja. Usled nekih okolnosti koje su se desile mojom krivicom, "Magična storija" nije
objavljena. Na njenim temeljima je nastala "Mistična močvara". Izvini Mito za Storiju. Trebalo je da ugleda svetlo dana. Bio sam glup. Retko
kada priznajem greške čak i sebi, a kamoli javno. Mistična močvara je odličan roman, a Magična storija je više od knjige.
Zoranu Marinkoviću - radio dizajn korica za knjige "Srbin u Americi" i "Mistična močvara" i uvek mi bio prava podrška u svakom pogledu.
Čovek je veliki umetnik. Najveći koga sam ikada upoznao. Da ga nema, niko ne bi bio toliko kreativan da ga izmisli.
Tanji Radošević - ultra poseban lik, veliki pisac, mislioc, emotivac i mega čovek. UNIKAT! "Mistična močvara je trebalo da se zove
"Magična storija". Knjigu smo prvo napisali Tanja i ja. Usled nekih okolnosti koje su se desile mojom krivicom, "Magična storija" nije
objavljena. Na njenim temeljima je nastala "Mistična močvara". Izvini Mito za Storiju. Trebalo je da ugleda svetlo dana. Bio sam glup. Retko
kada priznajem greške čak i sebi, a kamoli javno. Mistična močvara je odličan roman, a Magična storija je više od knjige.
Zoranu Marinkoviću - radio dizajn korica za knjige "Srbin u Americi" i "Mistična močvara" i uvek mi bio prava podrška u svakom pogledu.
Čovek je veliki umetnik. Najveći koga sam ikada upoznao. Da ga nema, niko ne bi bio toliko kreativan da ga izmisli.